Gde prestaje trening a počinje poniženje i zlostavljanje!?

Nedavno pojavljivanje video snimaka i slika koje svedoče o neprimerenim metodama postupanja trenera, kažnjavanja, ponižavanja, ... u jednoj nemačkoj i jednoj italijanskoj ekipi, kao i nekih primera na našim terenima koji se mogu videti, kao i onih koji se ne mogu videti i za koje se retko čuje .... navodi na razmišljanje o ovoj temi.

Seksualno i fizičko zlostavljanje je i kod nas postalo jasno definisano, prepoznato i zakonom regulisano u svim sverama društva pa i u sportu.

U školskom sistemu postoje neke definicije i programi koji se trude da prepoznaju i suzbiju emotivno zlostavljanje i maltretiranja, dok je u sistemu sporta to još oblast u kojoj je kod nas jako malo urađeno.

U nekim procesima treninga, kada se trener trudi da "očvrsne" sportistu, postoje metode u kojima sportista treba da izdrži fizički ili psihološki napor i pritisak, a koji do krajnjih granica naprežu sportistu, ... ali tu se postavlja pitanje: Gde je granica-linija do koje se proteže trening u tim procesima!?

Sigurno da sport kao društvena delatnost, sa svim svojim osobenostima i potrebama u trenažnom i takmičarskom procesu, otežava definisanje ove pojave i da je teško povući granicu-liniju i odrediti kada u trenerovom delovanju prestaje trening a počinje emotivno zlostavljanje i poniženje.

Osnovno u odnosu sportiste i trenera je POVERENJE. Stvaranje poverenja između sportiste i trenera je proces, u kojem se poverenje gradi. Mala deca ovaj odnos mnogo brže uspostavljaju i mnogo brže zavole trenera i stiču poverenje, ali su takođe i daleko ranjivija i osetljivija. Stariji sportisti se kroz rad sa trenerom prilagođavaju i grade odnos i poverenje koje se u mnogim situacijama stavlja na probu. Kada se ovo poverenje uspostavi, kada je ono pravo i autentičano, a igrači-sportisti veruju da trener iz srca radi u njihovom najboljem interesu, tada trener ima punu slobodu da sportiste uči, trenera, motiviše, inspiriše i pa i da ih po potrebi i disciplinuje.

Kada trener u svom delovanju izgubi poverenje sportiste tada trenažni proces može krenuti u pravcu emotivnog zlostavljanja i ponižavanja.

I onda kada se poverenje stekne, trener mora da bude dobar psiholog i da poznaje svoje sportiste, da zna kada i sa kime može primenjivati različite "taktike" odnosa u treningu, kada treba da uzme ulogu "navijač", kada "tiranin", a kada "dadilje" ili nešto drugo.

Ljudskost, stručnost, iskustvo i poznavanje različitosti ličnosti sportista treneru omogućava da ne pređe tanku liniju koja stoji između treniranja i maltretiranja i ponižavanja.

Takođe, trener ima obavezu da ovu liniju kontoliše i u odnosima u ekipi, između igrača. Neretko se dešava da se maltretiranje i ponižavanje dešava od strane starijih saigrača ili onih igrača koji pokušavaju da se na pogrešan način nametnu kao lideri u timu. Takođe se često dešava da trener favorizuje nekog igrača, da ima svog (svoje) "miljenika-ke" čime nesvesno podriva svoj autoritet i poverenje kod drugih sportista i stvara situaciju u kojoj odnos između igrača može preći granicu i prerasti u maltretiranje i ponižavanje.

Iako su ove situacije kod nas, u našem sportu, mnogo češće nego što možemo zamisliti, retko o tome sportisti, pa i roditelji pričaju. Potrebna je velika hrabrost sportiste i roditelja da istupiti i o ovome govori i na taj način rizikuje da zauvek zaustaviti svoju sportsku karijeru, snove, nadanja, ..... ili da doživi odbacivanje od sredine (ekipe ili kluba).

Emotivno maltretiranje i ponižavanje je pojava koja može pogubno da utiče na mladog sportistu, mladog čoveka, i da ostavi trajne posledice u daljem životu, zato je velika je odgovornost na društvi, savezu, udruženjima trenera, trenerima, sportskim radnicima.... da prepozaju i glasno i jasno osude ovakvo ponašanje.

OKRETANJE GLAVE I "NEMEŠANJE U UNUTRAŠNJA DEŠAVANJA U KLUBU - EKIPI" NIJE IZGOVOR I NE OSLOBAĐA NIKOGA KRIVICE ZA NEREAGOVANJE NA EMOTIVNO MALTRETIRANJE I PONIŽAVANJE.